Dani šljive u Blacu uz osmeh na manifestaciji, ali i gorak ukus među proizvođačima
Dok se u centru Blaca toči rakija, peku prasići i uz trubače i koncerte zatvaraju 24. „Dani šljive“, svega par ulica dalje, van festivalske rasvete, priča dobija potpuno drugačiji, gorak ton.
Razgovarao sam sa nekoliko lokalnih voćara koji su čitavo leto proveli pod suncem u zasadima, a danas stoje pored svojih gajbica sa digitronima u rukama. Kada ih pitate kako ide prodaja i šta misle o ovogodišnjoj manifestaciji, praznični entuzijazam nestaje u sekundi.
„Kome mi ovo radimo?“ — Glas proizvođača sa terena
Na pitanje koliko zapravo košta ovogodišnji kilogram i šta im ostaje u džepu, odgovori su direktni i poražavajući:
„Otkup od 16 dinara je poniženje, a ne računica.“
Jedan od proizvođača mi bez uvijanja objašnjava: „Berača plaćam 10 do 12 dinara po kilogramu. Ako mi otkupljivač ponudi 16 dinara, meni ostaje 4 dinara. Četiri dinara da pokrijem naftu, hemiju, rezidbu, đubrivo i svoj celogodišnji rad. Mi smo u čistom minusu pre nego što šljiva uopšte napusti njivu.“
„Ni 25 dinara ne vadi stvar.“
Na konstataciju da pojedini plasiraju rod po nešto višoj ceni od 25 dinara, drugi voćar odmahuje rukom: „I sa tih 25 dinara, kad odbijem berače, ostane 13-14 dinara. Znate li koliko je poskupelo đubrivo? Koliko koštaju zaštitna sredstva i gorivo za prskanje i košenje cele godine? Na vagon šljive mi gubimo stotine hiljada dinara. Ovo više nije poljoprivreda, ovo je preživljavanje na mišiće.“
„Lepo je slaviti, ali od aplauza se ne plaćaju računi.“
Na pitanje o značaju same manifestacije, stariji meštanin dodaje: „Lepo je što narod dolazi i što se Blace čuje. Ali šljiva se ne gaji u avgustu za tri dana vašara. Radi se od januara. Ako nas otkupljivači ovako ucenjuju, sledeće godine neće imati šta da izlože na ovim tezgama osim uvoznog voća.“
Iza kulisa proslave: Rasprodaja muke
Matematika je brutalno jednostavna — trenutna otkupna cena ne pokriva ni osnovne troškove proizvodnje, a kamoli rad onih koji decenijama drže ovaj kraj na nogama. Dok se na bini slave tradicija i brend blačke šljive, ljudi koji su tu istu šljivu proizveli svedeni su na jeftinu radnu snagu za otkupljivače i prerađivače.
Kada se večeras reflektori ugase i muzika utihne, centar Blaca će se isprazniti, a voćari će se vratiti u zasade sa istim, teškim pitanjem: ima li uopšte smisla orezivati i đubriti za sledeću godinu?
Prava manifestacija i stvarni uspeh Blaca neće se meriti brojem posetilaca na koncertima, već trenutkom kada proizvođač za svoj celogodišnji znoj dobije cenu od koje njegova porodica može dostojanstveno da živi. Do tada, „Dani šljive“ ostaju samo lepa fasada preko gorke realnosti srpskog sela.